Gudači sv. Đorđa i Roman Simović

Utorak, 15. novembar, Kolarčeva zadužbina, 21.00
GUDAČI SV. ĐORĐA

ROMAN SIMOVIĆ, violina

Ludvig van Beethoven:
Кoncert za violinu D dur, Op. 61
Simfonija br.7 A dur, Op. 92

Koncert za violinu i orkestar u D duru, Op. 61

Betovenov Koncert za violinu i orkestar u D duru, Op. 61, izveden je prvi put 1806, ali je decenijama izazivao tek sporadičnu pažnju muzičara. Uobičajeno je da se razlozi tome pripisuju neuspehu same premijere za koju je Betoven jedva stigao da dovrši komponovanje solističke deonice. Tako je violinista Franc Klement bio prinudjen da na prvom izvodjenju gotovo čita s lista. Da li zbog datih okolnosti ili zbog prilike da istakne sopstvene improvizatorske sposobnosti, Klement je izmedju prva dva stava Koncerta svirao sopstvene bravure izvedene na jednoj žici i violini okrenutoj naopačke, trudeći se da nastup pretvori u atrakciju. Ipak, uz neuspeh premijere morali su postojati i dublji razlozi slabe recepcije dela. Za tadašnje vreme, Koncert je predstavljalo nove kompoziciono-tehničke standarde. Bio je znatno duži od ostalih kompozicija svoga žanra, a uz to i složeniji, sa elementima varijacione strukture, pa je nenaviknutoj publici mogao delovati zamorno. Zahtevao je i izuzetno visok stepen izvođačke spremnosti koju je malo koji violinista mogao da zadovolji. Svog prvog velikog interpretatora čekao je do sredine četrdesetih godina 19. veka, kada je nastupima trinaestogodišnjeg virtuoza Jozefa Joakima i orkestra pod upravom Feliksa Mendelsona pokrenut talas interesovanja za Betovenovo ostvarenje. Tada je započela plodna istorija izvođaštva jednog od kultnih dela violinskog koncertantnog kanona, duga istorija koja i danas traje.
Prvi stav svog Koncerta (Allegro ma non troppo) Betoven obeležava upečatljivim početnim motivom timpana, koji prožima strukturu celog ciklusa. Dok u središnjem delu (Larghetto) donosi varijacije kroz koje inicira romantičarski lirizam, u finalnom rondu (Allegro) obraća se prepoznatljivoj igračkoj atmosferi tipičnoj za bečku muziku svoga doba, a istovremeno ostavlja prostor za kulminacione trenutke ekspresivnosti i virtuoziteta solističkog instrumenta. Kompozitor je predvideo solističke kadence u prvom i trećem stavu Koncerta, ali ih nije napisao. One potiču od nekoliko velikih violinista, uključujući i samog Joakima, a izvođači se najčešće opredeljuju za one iz pera Frica Krajslera. Karakteristično je da je Betoven svoj violinski Koncert aranžirao za klavir i da je u solističkoj kadenci za ovaj instrument istovremeno upotrebio i efekte timpana. Od tog neuobičajenog postupka krenuo je i savremeni kompozitor Alfred Šnitke, kada je na poziv Gidona Kremera napisao violinske kadence za Betovenov Koncert. Jedinstveni stvaralački upliv Šnitkea izazvao je burne i kontroverzne reakcije kritičara, ali i odobravanje onih koji su u Šnitkeovim muzičkim citatima i komentarima na dela Betovenovih naslednika umeli da iščitaju polistilističko putovanje kroz vreme i simboliku savremenog odnosa prema velikom klasičaru čija je muzička misao trajno ugradjena u vekove muzičkog stvaralaštva.
Iako se Betoven u Sedmoj simfoniji u A duru, op. 92, udaljio od koncepta programnosti svog prethodnog simfonijskog ostvarenja, poznavaoci njegove muzike nedavno su mogli da nadju povod da još jednom pokrenu staru diskusiju o skrivenim vanmuzičkim značenjima ovog dela. U filmu Toma Hupera Kraljev govor (2010), upravo u kulminacinoj sceni kraljevog obraćanja engleskoj naciji u osvit Drugog svetskog rata, zvuci drugog stava (Allegretto) Betovenove Sedme simfonije pokazali su se kao izuzetno produbljen dramaturški izbor. Koliko je ostvarenje klasičnog majstora bilo označeno vremenom svoga nastanka, periodom Napoleonovih ratova ne manje turbulentnim od doba predstavljenog u Huperovom filmu?
Prvo izvodjenje odigralo se u Beču daleke 1813, na koncertu u korist austrijskih i bavarskih vojnika. Dirigovao je sam kompozitor, a u orkestru su, specijalno za tu priliku, svirali mnogi čuveni muzičari poput Salijerija, Humla, Špora i Majerbera. Uz Sedmu simfoniju izvedena je i Betovenova orkestarska kompozicija Velingtonova pobeda, posvećena trijumfu engleskog vojvode nad francuskom vojskom. Budući da je i sam Beč bio pogodjen traumatičnim iskustvom Napoleonove okupacije, njegova publika je frenetično pozdravila svečani događaj, prigrlivši i vitalnost Simfonije u kojoj je tražila odraz sopstvenog političkog optimizma. Tako se kontekst premijere ugradio i u potonje vanmuzičke predstave o Betovenovoj Simfoniji koja već puna dva veka ostvaruje snažnu komunikaciju s publikom.
Standardni četvorostavačni ciklus Sedme simfonije objedinjen je stalnim izmenjivanjem različitih ritmičkih pulsacija, pa je veliki izražajni raspon kompozicije još od Vagnerovog vremena označavan kao „čista sublimacija“ i „apoteoza igre“. Drugi stav se često izvodi i samostalno i spada medju primere Betovenovih najpopularnijih orkestarskih dela. Svojom muzičkom atmosferom, koja na jedinstven način spaja prigušeni lirizam i dramatiku, delovao je na stvaralaštvo romantičarskih kompozitora, posebno na koncepciju laganih stavova pojedinih simfonijskih ostvarenja Mendelsona, Šuberta i Berlioza.

Biljana Milanović